Dream
Dugi dan za redom sedim i slažem slagalicu i gledam Olimpijske igre. Slagalica ima 1000 delova i veoma je konfuzna ali se neću smiriti dok je ne složim.
Juče sam odledala film The lake house sa Sandrom Bullock i Keeanu Reevesom,svima ga toplo preporučujem. Zaključila sam da mnogo volim filmove u kojima ljudi razmenjuju mailove (Kao u You've got mail) ili u ovom slučaju pisma.Takodje sam oduševljena knjigom Kad duva severac gde je ta neka slična priča. Mislim poenta je da ne znaju kako ko izgleda a ipak se zaljubljuju i jedino oružije su im reči. Verovatno sam zato forsirala dopisivanje sa,zvaćemo ga Leo,sa Leom. Ustvari nije bilo forsirano,bilo je spontano i lepo,ali kada mi je već postala navika nisam želela da se izgubi a osećala sam da će se to desiti. Sada,kada više nije spontano,nije lepo kao što je bilo,i mislim da ne može da se popravi.
Trenutno čitam Jane Austen,na engleskom,i još je zanimljivje tako. Gordost i predrasude i Razum i osećajnost sam već pročitala na srpskom,a ostale ću definitivno na engleskom. Jane Austen je bez sumnje jedna od najboljih spisateljica,njene knjige se čitaju lako i u jednom dahu,obožavam njene priče i likove.
Odoh da slažem slagalicu :*
Look at the stars
U Beogradu je prevruće.Danas je bilo oko 40 stepeni a za sutra najavljuju 44. Nadam se da preteruju jer želim da izadjem iz kuće u toku dana. Mada prijalo mi je da budem kod kuće danas,blejala sam baš. Čitala knjigu,sunčala se na terasi,odgledala Dirty dancing. Na kraju sam dobila želju i da sredim stan,ali sam odustala nakon sredjivanja svoje sobe. Malopre sam se vratila iz grada(izašla sam čim je zahladnieo malo). Divno mi je bilo,ležala sam na zidiću Kalemegdana i gledala u zvezdano nebo.Toliko je bilo umirujuće da mi se prispavalo.
Sve mi lakše pada penjanje uz stepenice moje zgrade,pošto niko ne planira da uskoro popravi lift koji je i inače stalno u kvaru,ali ovo je rekord. Već 10 dana ne radi tako da većina komšija sa poslednjih spratova ne želi ni da izadje napolje.
Danas sam drugi put gledala Dirty dancing i shvatila da oni malo komuniciraju u filmu,a i kad pričaju to deluje veoma neubedljivo i smešno a i pored toga film je zanimljiv.
Juče sam sa mamom gledala film My left foot.To je istinita priča o čoveku koji je bio paralizovan,samo mu je funkcionisao jedan deo leve noge,uključujući i levo stopalo. To levo stopalo mu je bilo dovoljno da postane slikar i pisac.Uspeo je i da se oženi. Bio je veoma cenjen čovek. Film je baš potresan i mnogo sam plakala. Žao mi je što ljudi moraju da žive takvim životom,ali opet sam se obradovala jer su neki uspeli da to iskoriste i izvuku ono najbolje.
Promene
Veoma je vruće. Ljudi su nervozni zbog toga,a ja sam baš danas odlučila da neću više da se nerviram,i trošim živce n gluposti. Čitam knjigu od Nika Vujičića-Živeti slobodno. Za one koji ne znaju,on je rodjen bez udova,i iako je od početka njegov život bio osudjen na propast,on je izvukao ono najbolje i učinio svoj život bezbrižnim i lagodnim. Pa ako neko bez udova može da bude zahvalan Bogu na podarenom životu,zašto ni mi ostali ne bismo. Tek kada čitamo i slušamo takve priče shvatimo koliko imamo sreće i koliko je život vredan i lep. Sve je u stavu. Zašto je lakše biti pesimista nego optimista? Trudiću se da budem optimistična,učiniću svoj život lepim. Samo se nadam da će me taj stav držati još dugo :)
Nije loše ni kukati,ali lepše je smejati se.
We are all fools in love
Noćas je bilo baš vruće. Nisam lepo spavala. Zaspala sam slušajući ga,mada sam sve vreme mislila kad će reći da ide.
Kako da prestanem da oplakujem sebe? Niko ne želi da sluša dosadne priče koje nemaju puno smisla. Mada kako on kaže,ili ću se promeniti ili ću odjebati ljude kojima to smeta. Volim da pričam sa njim,navikla sam na to,i ne želim da se završi,previše mi nedostaje kada ne mogu da ga čujem. Da li je to loše? Ne zanima me više,ne mogu samo da razmišljam o posledicama,ne mogu...
Prošle noći mi se javio dečko koji mi se svidjao pre godinu dana.Izvinio se zbog svog ponašanja. U to spada,verovatno,to što me obrisao sa fejsa da ne bih videla da je našao devojku,ia ko smo se dva dana pre toga ljubili,to što me lagao,ili nije,da ima mnogo da uči(lagao je)i jednostavno njegovo ponašanje. Sada kad ovako napišem deluje smešno,ali ja sam bila povredjena,iako on to nije znao jer se nikad nismo ni čuli posle toga. Veoma je zanimljivo što mi godinu dana kasnije šalje dugačke poruke u kojima se izvinjava. Koja je poenta?
Dakle,u mom životu postoji moj dečko,mada trenutno nismo zajedno,ali za nekoliko dana ćemo videti gde se nalazimo. On će uvek biti moj dečko,ne verujem da ću ikada moći nekoga drugog tako da zovem. Postoji On,koji mi ne remeti osećanja prema dečku,samo postajem zavisna od njegovog prisustva. S vremena na vreme se njih dvojica prepliću,jer ne znam da li bih trebalo da ih gledam na isti način. Ja ih uvek razdvojim,da ne dodje do zabune.
http://www.youtube.com/watch?v=cTZAzVzFShw
Divan film
Sad znam gde si
Koliko mi je loše počeo jučerašnji dan,toliko se dobro završio.
Našla sam se sa drugaricama,popila omiljeni frape od maline i čokolade i već sam se osećala bolje. Zatim je došao moj novi drug,kog sam upoznala pre nekoliko dana,pa smo produžili do jednog savršenog kafića koji se nalazi u podrumu zgrade. Postoji terasa,zamislite,terasa u podrumu,koja je puna cveća sa svih strana i raznih slika. Postoji i klub,i ako se učlanite treba da im dnesete nešto sa putovanja na kojem ste bili. Ja sam potpuno oduševljena! Pili smo neke divne koktele i pričali 2h. Nakon toga,pošto smo imali vremena do poslednjeg busa,prošetali smo do Skadarlije koja je bila u svom najboljem izdanju. Puna ljudi koji se vesele,bašte pune cveća,ulične svetiljke koje daju taman dovoljno svetlosi. Prosto savršeno. Završili smo na Kalemegdanu uz pogled na Ušće,i vetrić koji pirka. Uzeli smo po cigaru(juče sam imala neki nagon ka duvanu)ali meni nije prijala čim sam zadovoljila želju,i ta jedna je učinila da mi se zavrti u glavi,sve je bilo tako taman.
Na kraju smo se peške vraćali kući zato što jedna vrata busa nisu mogla da se zatvore pa ,ali to je ispalo još bolje.Kupili smo velike lizalice i krenuli. Beograd je divan noću.
Wicked game
7 dana ranije...
Idem na put,na mesto gde će biti osoba zbog koje mi je život zbunjen poslednjih dana. Nervozna sam i uzbudjena,šta sve može da se dogodi,šta ja uopšte želim da se dogodi? Šta sme da se dogodi? Videću u narednih 7 dana. Taman smo raščistili sve,i uverila sam se da mogu da mu verujem.
7 dana posle...
Potpuno sam razočarana,ona osoba o kojoj sam sanjala ne postoji,sve sam izmislila... Kako se to desilo? Kako je to moguće? Gde je on? Gde sam ga izgubila?
Prošli put sam bila ja,ovog puta neka druga i sve to pred mojim očima. Kako sam bila tako glupa? Zašto sam dozvolila da me izigra,prepustila sam se osećanjima,nisam dozvolila da me razum preduhitri,a bilo bi sad bolje da jesam. Da li je stvarno toliko teško verovati ljudima? Ne želim to,ja volim da verujem,volim da meni veruju... Ne smem da dozvolim da mi ulije strah.
Svi smo pomalo nesigurni kada se upoznajemo tek sa nekim,ali ja obično umem da ocenim kakvi su ljudi,ne znam šta mi se desilo ovog puta,prevarena sam..
Kažu da ne treba previše očekivati jer je onda veća mogućnost da se razočaramo. Ali ja volim da se radujem,da imam velika očekivanja,ljudi zašto ste takvi? Trudite se da budete tu za druge,ne ostavljajte ih,nemojte ih razočarati,nestaćete iz njihovih srca..
