Subota, Februar 25, 2012
Petak na subotu
Prošlo je 15 minuta od ove subote. Sutra bih trebalo da se probudim oko pola 9,a cele nedelje nisam dovoljno spavala zbog učenja. Želim samo jedan dan da mogu lepo da odspavam i povratim energiju,peku me oči.A i pored toga,odlučila sam da pišem malo,jer sam se danas dosta istresirala,da tako kažem,pa da malo popričam sa ovim divnim blogom.
Inače,trovimi na italijanskom znači pronađi meItalijanski je najsavršeniji jezik koji postoji,i nadam se da ću ga jednom tečno govoriti,za sada nisam loša.
Danas me svi nerviraju.Videla sam na trenutak dečka koji mi se svidja i malo popričala sa njim,i taj trenutak je možda bio i najlepši danas,i ako je petak(tj sad je prošao) i i ako bih možda mogla da ga provedem na nekom lepom mestu.Ali jednostavo sam premorena. Zvučm kao baba.
U svakom slučaju,u poslednje vreme se mnogo svadjam sa roditeljima.Okej,to je kao normalno sada,ali ja nemam snage više za to,uništavaju me,pokušavam kolko je moguće da izbegavam razgovor sa njima jer nemam snage za raspravu,a onda shvatim da mi nedostaju.Na primer ove nedelje sam išla u školu poslepodne,pa ih nisam nešto ni vidjala,a i kad ih vidim ne mogu da pričam sa njima...I tako posle nekoiko dana sam shvatila da mi nedostaju,ali opet me nerviraju,toliko su dosadni,a ja sam stvarno dobro dete :D. A tu je i moj brat koji je u najgorem mogućem periodu(13.godina),apsolutno me ubija! Nemam snagee višee! Hoću da odem negde,i kad ih prodje taj ludi period,lepo ću da se vratim,oni kao da su svi zajedno u pubertetu.
Opet nemam odredjenu temu,ne mogu da se držim jedne teme,ovde otvaram dušu,a u njoj ima previše stvari.
Nisam zaljubljena,tu i tamo mi je neko simpatičan(kao ovaj gore pomenuti) ali nisam zaljubljena,nedostaje mi to.Imala sam jednu veliku ljubav,i izgubila je,i sada kao da mi je potrebno vreme da se oporavim.Nisam ni primetila da sam povredjena,jednostavno nisam mislila o tome,ponekad me uhvati,pa se isplačem,i bude bolje.Ne želim da vratim vreme,sve je bilo kako treba,i sada je valjda,samo želim da se ponovo osetim lepo sa nekim a čini mi se da je to nemoguće.
Razmišljala sam kako ne bih ostavila sve zbog ljubavi.I počela sam da se pitam da li je to najvažnije u životu,imati tu jednu osobu koju neizmerno volite i za koju biste sve dali. Da li je ta jedna osoba vredna svega? Kako se to gleda? Da li treba da se osećam krivom ako želim da živim slobodno? A opet sa druge strane imam potrebu da budem zaljubljena! Možda samo previše komplikujem. Ne znam šta hoću.
Uvek dodjem na isto,a sad mi se i spava pa ne znam šta pričam.
Laku noć,prija ovo glasno razmišljanje,mada nisam došla do nekog odgovora.Kiss :**
